Хришћанство и јудаизам icon

Хришћанство и јудаизам



НазваниеХришћанство и јудаизам
страница1/4
Дата конвертации30.07.2012
Размер0.76 Mb.
ТипДокументы
  1   2   3   4



ХРИШЋАНСТВО И ЈУДАИЗАМ

Цивилизацијска завера срастања,

различитости и истоветности


I

О ХРИШЋАНСТВУ

Фрагменти из списа Фридриха Ничеа


II

ПРАВИ ДОКАЗИ ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА

Један од њих износи потпуну дубину

њихове кривице Маркус Ели Равејџ


III

ПОВЕРЕНИК ЗА БЕЗБОЖНИКЕ

Маркус Ели Равејџ


IV

ХРИШЋАНСКИ ДУГ ЈУДАИЗМУ

Џон Хејнес Холмс


V

ПЕТ ЈЕВРЕЈСКИХ КЊИГА

Бен Класен


VI

ПОГЛЕД ИЗБЛИЗА НА ЈУДЕО

^ ХРИШЋАНСКУ ПОДВАЛУ

Бен Класен


БИБЛИОТЕКА АРИОСРПСКИ ПУТ

----------------------------------------------------


Ниче, М. Е. Равејџ, Џ. Х. Холмс, Бен Класен, Ј. Хус


^ ХРИШЋАНСТВО И ЈУДАИЗАМ

Наслови изворника:

I део Nova Evropa, Knjiga VII, broj 18

II део A Real Case Against the Jews

One of Them Points Out the Full Dept of Their Guilt-

The Century Magazine Voi 115 January 1928, No 3, Marcus E1i Ravage

III део Commissary to the Genti1es

The First to See the Possibilities of War by Propaganda- The Century Magazine Voi 115 February 1928, No 4, Marcus Eli Ravage

IV део Christianity's Debt to Judaism

Chicago 1987, John Haynes Holmes

V део Five Jewish Books by Ben Klassen

Founder, The Church of the Creator

in: Nature's Eternal Religion

Published by The Mi1waukee Church of the Creator 1992

VI део A Closer Look at the Judeo-Christian Hoax by Ben K1assen Founder, The Church of The Creator

in: Nature's Eternal Re1igion

Published by The Milwaukee Church of the Creator 1992

Додатак 1: ИСТИНА И ЛАЖ

Додатак2:ИСПИТ ИЗ СУЈЕВЕРЈА И ПРАЗНОВЕРЈА


Илустрација на корици:Јулијан Император, римски цар 361-363.


^ ПРИСТУПИ ХРИШЋАНСКИМ ТЕМЕЉИМА


Контроверзне расправе о хришћанским темељима и њиховом односу са јудаизмом су за нашег читаоца сасвим нове теме. Променама у свету и сукобима на Балкану нагло се је отворила и ова тема откривајући јаке везе између хришћанске духовности и глобалистичког јеврејског мишљења. Многа питања која постављају ове расправе су већ двадесет векова теолошки табу и на њих је веома тешко одговорити рационалним аргументима осим теолошким догмама.
По овом питању је чак и теолошко разумевање ограничено.

Сви ови текстови у нашем избору су веома често штампани у разним часописима баш због аналитичког приступа овој теми. Код нас није било досад сличних истраживања осим изузетно добрих студија социолога Олега Мандића у књизи «Од култа лубање до хришћанства. Увод у историју религија».

Наши аутори сваки са својим приступом и схватањем откривају материју на свој начин. Маркус Ели Равејџ у своја два текста износи јудаистички став о хришћанству. Џон Хејнес Холмс износи став Јединствене цркве која је једна од безброј проекуменистичких цркви новог доба, док Бен Класен износи индоевропски став о хришћанству и јудаизму.

За српског читаоца је важно познавање ових начина мишљења јер се у последње време самосвојни православни и светосавски српски духовни пут покушава одвојити од националне идеје, индоевропске историје и народне културе и увести у сферу екуменизма, јудеохришћанства или одбацивања старе српске предхришћанске природне религије која се је спојила са хришћанским култовима у православљу живећи и данас. Сви ови начини схватања хришћанских темеља ће сваком читаоцу омогућити да разликује српско мишљење од њиховог и да схвати све његове вредности. Књига је обогаћена филозофским цитатима Фридриха Ничеа који је у својим делима разорио ту духовну окупацију. На крају књиге је доступан популарни тест Јарослава Хуса!


Приређивачи


Еис ојонос аристос, аминестаи пери патрес. (Једино једно знамење важи: одвраћати зло од отаџбине) Хомер «Илијада» XII, 243


Учење о небеском произилажењу Месије и учење о општем ускрснућу, у вези с «обновом васцеле природе», чине почетак и крај хришћанске догматике. Оба та учења не допуштају историјско објашњење утицајем грчке мисли, опирући се њиховим представама. А оба су историјски везана с јеврејским месијанством, које за свој ток има библијску основу – веру и једнога Бога и царство Његово. И на тај начин стара хришћанска проповед царства с његовим моралним законом исто тако као и позније богословске одредбе Никејског сабора имају једну општу историјску религијску основу.

Кн. С. Н. Трубецкој «ЕТИКА И ДОГМАТИКА»


А онда се појавио Павле... Павле, отеловљени геније мржње чандале према Риму, према «свету» Јеврејин, вечити Јеврејин - луталица par excellense... Оно што је он открио било је како се може, помоћу малог секташког хришћанског покрета на рубу јеврејства, запалити «светски пожар», како се са симболом «бога распетог на крсту» може све потиснути, сва скривена комешања, читава баштина анархистичких смутњи у Царству, концентрисати у огромну моћ. «Спас долази од Јевреја». Фридрих Ниче «АНТИХРИСТ»


Комунизам је хришћанство без маске религије.

Хришћанство је комунизам са маском религије.

Јарослав Хус


^ НИЧЕ И ХРИШЋАНСТВО


Покушали смо овде да изнесемо мишљење Ничеово о хришћанству и о религији у заобљену облику, - уколико је то било могуће. Тешкоћа оваквог посла лежи пре свега у томе, што Ниче не исказује својих мисли у међусобној повезаности, тако да једна следује из друге, и једна иза друге, већ он осветљује предмет с разних страна у слободној концепцији. Није дакле напросто могуће узети поједине његове списе, него је нужно проћи цело његово дело па из њега извадити шта треба. Притом, обиље материјала, нарочито у питањима која нас овде занимају, отежавају избор у сваком погледу. Многе се мисли, додуше, у својој суштини, понављају; али у свакој варијанти налазимо нових интересантних нијанса, које мишљењу Ничеову дају велику пластичност и рељефност. Овде смо наравно били присиљени да се ограничимо на основне црте, те да изнесемо само најмаркантнија места.

Како се види, у овим одломцима није ништа узето из најпознатијег Ничеова дела «Тако је говорио Заратустра», из разлога, што је карактер тога дела сасвим други него ли осталих Ничеових списа, па песнички облик његов не би право пристајао уз друге афоризме.


К а к о п о с т а ј у р е л и г и ј е ? - Како може неко своје властито мишљење о стварима да осети као откровење? – То је проблем код постанка религија: увек се мора наћи човек у коме се могао да изврши такав процес. Предуслов је, свакако , да је он већ и раније веровао у откровења. Онда му једног дана пада на ум њ е г о в а нова мисао, и блажен са властите велике хипотезе, која обухвата и свет и све што постоји, и која се јавља тако снажно у његовој свести да се не усуђује да себе сматра створитељем толиког блаженства, он приписује узрок, и онда опет узрок узрока, своје нове мисли своме богу: да је то његово откровење. Како би и могао човек да буде извором толике среће? – то је његова песимистичка сумња. А онда дејствују у потаји потицаји; на пример, м и у т в р ђ у ј е м о једно мишљење пред самим собом ако га осетимо као откровење, јер тако избацујемо оно што је у њему хипотетичко, штитимо га од критике, а и од сумње, чинимо га неком светињом. Тиме се додуше понизује оно до једноставног средства, али наша мисао на крају побеђује као божанска мисао; помисао на ту коначну победу надјачава онај осећај понижења. Има ту још једно чувство у позадини: иако ми нашу творевину дижемо изнад нас, необазирући се привидно на нашу властиту вредност, има ту ипак једна очинска радост и један очински понос, који све надокнађују, и више него надокнађују.

Зора, 62

С в е ш т е н и к хоће да изведе, да он има да вреди као највиши тип човека, - да он влада, и над онима који имају власт у рукама, неповредив и узвишен, да је он у општини највећа сила, која се не може ни надоместити ни потценити.

Средства зато: он је једини зналац; он једини крепостан; он једини влада посве собом; он је сам у извесном смислу Бог, и враћа се Богу; он је посредником између Бога и д р у г и х; божанство кажњава сваку повреду и сваку мисао против свештеника.

Даља средства зато: истине има; само је један начин да се до ње дође: бити свештеником. Све што је добро у друштву, у природи, у традицији, све то полази од мудрости свештеничке. Света Књига њихово је дело. Цела природа и није друго до извршење њихових прописа. Свештеник је једини извор добра. Свака друга врсноћа разликује се по рангу од свештеничке, например врсноћа војничка.

Последица: има ли свештеник да представља највиши типус, тада морају ступњеви који воде до његових крепости чинити градацију вредности човека уопште. Студиј, путена чистота, неактивност, отсутност страсти и афеката, свечано биће; - противност од тога: најнижи човек.

Свештеник проповеда једну врсту морала, по којој би се њега имало схватити као највиши типус. Он је створио противни типус – ч а н д а л у. Да њега изложи порузи и смеху свим средствима, - у томе лежи подлога за касте. – Велики страх свештеника пред путеношћу условљен је подједно спознајом, да је на томе месту систем каста најjаче извргнут погибељи....

Воља за моћ, 139

Г р ц и, у хомерским боговима нису гледали господаре над собом, нити су себе сматрали њиховим слугама, као Жидови. Они су у њима видели слику најбољих примерака своје властите касте, дакле идеал, а никако противност своме бићу. Осећа се међусобна сродност, постоји узајамни интерес, нека врста симахије. Човек мисли отмено кад себи ствара такове богове, те се ставља у однос нижега племства према вишему. Насупрот томе имају италски народи праву плебејску религију, која је пуна бојазни пред пакосним и ћудљивим вишим бићима и злим дусима. Где су олимпијски богови нестајали тамо је и грчки живот постајао мрачнији и бојажљивији. Хришћанство је, томе насупрот, смрвило и сломило човека потпуно, и загњурило га дубоко у глиб: у осећај посвемашње безвредности допро је тад трачак божанске самилости, те је он, човек, изненађен и толиком милошћу опојен, кликнуо усхићен, и мислио за час да носи у себи цело небо. На тај болешљиви ексцес чувства, на дубоку корупцију главе и срца, која је зато потребна, имали су дејствовати сви психолошки осећаји Хришћанства: оно хоће да уништи, сломи, омами, опоји; само једно неће – меру, и зато је оно у најдубљем смислу варварско, азијатско, неплеменито, негрчко.

Људско, одвише људско, 114

Вера, какву је прво х р и ш ћ а н с т в о тражило, па доста често и нашло, посред једног скептичког и јужњачки-слободарског света, који је имао иза себе и у себи борбу филозофских школа што је вековима трајала, придодајући к томе и одгој толеранције како га је давао Империум Романум, - та вера није она искрена и загрижљива поданичка вера, с којом су веровали, на пример, Лутер, или Кромвел, или иначе који нордијски варварин духа, у свога Бога или у хришћанство; много је пре то она вера Паскалова, која страшним начином наличи сталном самоубиству разума, жилава, дуговечног, црвљива разума, који се не може одједаред и једним ударцем убити. Хришћанска је вера од свог почетка жртвовање: жртвовање целе слободе, свог поноса, и целе самосвести духа, подједнако заробљење, самопоруга, самосакаћење. У тој је вери окрутност, и религиозни феницизам, који се приписује мекој, многострукој и размаженој савести: његова је претпоставка, да упокорење духа неизмерно боли, да се цела прошлост и навика таквог духа бори против оног најапсурднијег што му та «вера» доноси. Модерни људи, неосетљиви за целу хришћанску номенклатуру, не могу више да осете онај врхунац грозоте која је за антички укус лежала у формули «Бог на крсту». До тог времена још није било нигде и никада ништа тако страшна, тако двојбена, као што је била та формула: она је претсказивала преврат свих античких вредности. То је Оријент, чисти Оријент, - то је оријентални роб, који се је на тај начин хтео осветити Риму и његовој отменој и фриволној толеранцији, римском «католицизму» неверовања; а никад то није била вера, него безверство, - она полустојичка небрига за озбиљност у веровању, која је робове узбуђивала и подизала противу властитих господара. Просвета узбуњује: роб, наиме, хоће само што је безусловно, он схвата и у моралу само оно што је тиранско, он љуби као што и мрзи, без нијансе, удубину, до боли, до болести, његове многе сакривене патње буне се противу доброг укуса, који као да негира патње. Скепса противу патња – што је у ствари само гест аристократског морала – није била понајмањи узрок и последњем великом устанку робова, који је почео с Француском Револуцијом.

^ С оне стране Добра и Зла, 46


Може бити да на х р и ш ћ а н с т в у и на б у д и з м у ништа није толико часно као њихова уметност, да и оног најзадњег поуче како се може с помоћу побожности подићи у неки виши привидни ред ствари, па да онда буде задовољан и с оним реалним поретком у којем мора мучно да живи. Али има, на крају, овим религијама да упишемо што треба и у зло, и да њихову језиву опасност изнесемо на светло: - увек се скупо и страшно плаћа, ако религије нису узгојно и одгојно средство у рукама филозофа, него ако оне саме по себи владају, ако оне хоће да буду саме задњи циљеви, а не средства поред других средстава. И код људи има, као и код других врсти животиња, велика множина неуспелих, болесних, дегенерисаних, слабих, и невољних; успели су случајеви и код човека увек тек изнимка, и, баш с обзиром на то што је човек још неустановљена животиња, ретка изнимка. Али још и горе: што је више типус човека кога он представља, тим више расте невероватност да ће успети: случајност, закон бесмислице у целокупном кућанству човека, показује се најстрашније у свој својој разорној делатности код вишег човека, чији су услови живота фини, многоструки, и тешко прорачунљиви. Како се дакле односе оне две највеће религије према тој множини неуспелих случајева? Оне настоје да сачувају, да на животу уздрже све што се само може да уздржи; штавише, оне начелно стају на страну оних који пате, јер су то религије патника, оне дају право онима који пате од живота као од какве болести, и хтеле би провести да се сваки други осећај живота сматра погрешним и да постане немогућим. Маколико ми узимали у обзир ову бригу, која је поред свега другог намењена и највишем типу – који је до сада мало не увек био и најболеснији тип човека – , у коначном обрачуну морамо утврдити, да су с у в е р е н е религије биле главним узроцима услед којих се је тип «човек» задржавао на једном ниском степену развоја, - оне су задржавале сувише тога што је требало да пропадне. Њима имамо да захвалимо што се не дâ проценити; а ко је доста богат захвалношћу а да не би изгледао сиромашан пред свим оним што су например «духовна лица» хришћанства учинила до сада за Европу! Па ипак, ако су они тешили невољне, ако су храбрили тлачене и здвојене, ако су колебљиве учвршћивали, а у души сатрте и подивљале из друштва мамили у манастире и душевне тамнице, - шта су они морали поред тога све још учинити да би могли на тај начин мирном савешћу начелно радити на уздржавању свега болесног и јадног, то значи у ствари и по истини на кварењу европске расе? Све оцене вредности из темеља променити – то су они морали! А Црква је поставила себи задатком, да јаке крши, да велике наде трује, да срећу у лепоти сумњичи, да све што је независно и самовласно, мужевно, освајалачко, властољубно, да све инстинкте који припадају највишем и најуспелијем типу «човека», извргне у несигурност, бол савести, и самопоништење, па да, штавише, и целу љубав према земаљском и према владању над земљом прометне у мржњу противу земље и противу свега што је земаљско. А све то Црква је себи и морала поставити задатком, јер су се, према њеној оцени, «одрицање од света», «угушење путености», и «виши човек», спајали у један осећај. Претпоставимо ли, да бисмо могли с подругљивим и хладним погледом једног епикурејског бога пратити чудновато болну али подједнако и грубу и фину комедију европског хришћанства, ја мислим да би се без краја и дивили и смејали: зар не изгледа да је кроз целих осамнаест векова у Европи владала једна воља, која је хтела да из човека учини неку узвишену наказу? Али, ко би с другим потребама, не више епикурејски, него с каквим божанским маљем у руци приступио овој мало не хотимичној дегенерацији и пропадању, какве представља хришћански Европејац (например, Паскал), зар тај не би пун јада, самилости, и ужаса, повикао: «Ој ви лудаци, дрски самилосни лудаци, шта урадисте! Какав посао а у какве руке! Како сте ми мој најлепши камен искварили! Шта сте се ви дрзнули учинити!» - Хоћу рећи: Хришћанство је досад било најкобнија врста самопроцењивања. Људи који не бејаху доста велики и тврди, да попут уметника изграђују човека; људи који не бејаху доста јаки и далековиди, да са узвишеном самозатајом оставе да дејствује примарни закон о многим хиљадама неуспелих који треба да пропадају; људи који не бејаху доста отмени, да опазе поноре и јазове што деле човека од човека: - такви су људи, с њиховим: «сви су пред Богом једнаки», управљали досад удесима Европе, док на крају није узгојена незнатна, мало не смешна, врста, стока, нешто доброћудно, болешљиво, осредње – данашњи Европејац....

^ С оне стране Добра и Зла, 61 и 62


И с т о р и ј а х р и ш ћ а н ст в а. Стално мењање околине: хришћанска наука мења тиме непрестано и своје унутрашње значење ... Погодовање ниским и малим људима.... Проповедање самилости ... Тип «хришћанин» усваја корак по корак све оно што је пре тога порицао (и та је негација и сачињавала његову суштину). Хришћанин постаје грађанином, војником, теологом, филозофом, економом, уметником, патриотом, политичарем, «кнезом», ... он опет почиње да ради све оно чега се је био одрекао (- самоодбране, судовања, кажњавања, присизања, разликовања народа од народа, презирања, срџбе...). Сав живот хришћанина је, на крају, управо онај живот чије је одрицање проповедао Христос...

Црква је исто тако тријумф протухришћански, као и модерна држава, модерни национализам... Црква је варваризовање хришћанства.....

Воља за моћ, 213


Испричаћу п р а в у и с т о р и ј у х р и ш ћ а н с т в а. – Већ сама реч «хришћанство» је заблуда - , јер је у ствари био само један хришћанин, и тај је умро на крсту. Јеванђеље је умрло на крсту. Што се од тог часа зове Јеванђеље у ствари је противност онога како је он живео: то су «зле вести», Неванђеље. До неразумности је погрешно, ако у «вери», можда у вери да ће нас Христос спасти, видимо знамење хришћана: једино хришћанска практика, живот каким је живео онај који је на крсту умро, то је једино хришћански .... Данас је још такав живот могућ, за извесне људе штавише и потребан: право, изворно, хришћанство биће за сва времена могуће... Не веровати, него чинити, нарочито много тога не чинити, - његова је суштина....

Антихрист, 39

Тим што је хришћанство на прво место поставило н е к о р и с т о љ у б ље и љ у б а в, није оно никако интерес врсте оценило више од индивидуалног интереса. Његово управо историјско дејство, судбоносно – кобно – дејство, јесте напротив појачање егоизма, индивидуалног егоизма до крајности (т.ј. до крајности индивидуалне бесмртности). Хришћанство је појединца почело толико ценити, узимати тако апсолутно, да га се није могло више жртвовати, а врста не може да буде без људских жртава.... Пред Богом све су душе постале једнаке: а то је управо најопаснија од свих могућих оценâ вредности! Изједначимо ли све појединце, тада стављамо у питање саму врсту, и погодујемо пракси која иде за поништењем врсте: Хришћанство је протупринцип селекцији. Ако би дегенерисани и болесни («хришћанин») требао да има толико вредности колико и здрави («паганин»), или можда још и више по Паскалову суду о здрављу и болести, тиме би био прегажен нормални пут развоја, а неприрода учињена законом .... Та општа човечанска љубав у пракси није друго до погодовање свему болесноме, кржљавоме, дегенерисаноме; она је у ствари уклонила и ослабила снагу, одговорност, и велику дужност да жртвујемо људе. По схеми хришћанског мерила вредности, преостало је још једино да човек сам себе жртвује; али та људска жртва, коју хришћанство једину дозвољава, а и препоручује, нема са стајалишта општег узгоја никаква смисла. За напредовање врсте посве је ирелевантно да ли се неки појединци жртвују (било то као монаси, на начин аскетски, или опет на крстовима, ломачама или губилиштима, као «мученици» заблуде). Врста треба да пропадне као нешто наказно, слабо, дегенерисано: али баш на њу је хришћанство обратило пажњу као на снагу коју треба ушчувати; она је још и појачала онај већ сам по себи јак инстинкт слабих да се чувају, да се уздрже, да се узајмно помажу. Јер што је «крепост» и «човечанска љубав» у хришћанству, ако не баш та узајамност, та солидарност слабих, то спречавање селекције? Шта је хришћански алтруизам до егоизам велике масе слабих, који сасвим тачно наслућују да ће се најбоље моћи тако одржати ако се старају један за другога?... Ко такво схватање не осети као крајњу неморалност, као злочинство према животу, тај и сам припада тој болесној хрпи, и има њене инстинкте.... Права човечанска љубав тражи жртве у корист врсте – она је тврда, пуна прегарања, баш зато што захтева људских жртава. А назови-хуманитарност, што се зове хришћанство, тражи да се не жртвује никога....

Воља за моћ, 246


Х р и ш ћ а н с к и ј е п о к р е т дег- енерисан,покрет отпадничких и одбачених елемената сваке руке: он не означује пропадање једне расе, већ је он од свога почетка агрегат болесних творевина које се скупљају и међусобно траже. Стога он није ни националан, ни везан за расу, - он се обраћа на разбаштињене са свих страна; он мрзи све што је снажно и што господује; њему треба симбол који приказује проклетство свих који су снажни и који господују.... Он се налази у противности са сваким духовним покретом и са сваком филозофијом; он је на страни идиота и баца проклетство на сваки дух; мрзи надарене, учене, душевно-неодвисне; он наслућује у њима оно што је успело и што је госпoдско.

Воља за моћ, 154

Х р и ш ћ а н с к и п о ј а м Б о г а – бог као бог болесних, бог као паук, бог као дух – јест један од најпокваренијих божанских појмова који су на земљи створени; он је можда најнижа тачка у силазном развоју типова богова. Бог који се изродио у противност живота, уместо да му буде прочишћењем, и да одговара са вечно «Да!» У Богу да се навешћује непријатељство животу, природи, жељи за животом! Бог као формула за сваку клевету «овог живога», и за сваку лаж «оног живота»!

Антихрист, 18


Потсмевајмо се онима који држе да су модерне п р и р о д н е н а у к е победиле хришћанство. Хришћанске оцене вредности тиме нису никако надвладане. «Христос на крсту» најузвишенији је симбол – још увек.

Воља за моћ, 219


Хришћанство су до сада нападали не само плашљиво него управо погрешно. Све док хришћански морал не осетимо као капитални злочин према животу, све дотле имаће његови браниоци лак положај. Питање саме «истине» хришћанства, - било то у погледу саме егзистенције њихова Бога, или веродостојности легенде о његову постанку, да и не говоримо о хришћанској астрономији и природним наукама - , све су то само споредне ствари, док се не такне само питање вредности у хришћанскоме моралу. Вреди ли што х р и ш ћ а н с к и м о р а л, или је он оскврњење и срамота унаточ свој светости којом уме да заводи?

Воља за моћ, 251


Хришћанство не треба никад престати побијати, јер оно стално настоји да сломи нарочито најјаче и најотменије духове. Ни часка не смемо мировати док ово једно не буде потпуно уништено: идеал човека којег је измислило хришћанство, - његови захтеви, његово Н е и његово Д а с обзиром на човека. Све друге апсурдности хришћанских бајки, појмовних паучина и теологије, ништа нас се не тичу; све би то могло да буде још и хиљаду пута апсурдније, а ми не бисмо нити прстом макли противу свега тога. Већ ш т а м и су з б и ј а м о у х р и ш ћ а н с т в у? : то што оно жели сломити јаке, што хоће да им одузме храброст, што мисли искористити њихова зла расположења и њихове уморе, што жели њихову поноситу сигурност преобратити у унутрашњи немир и муке савести, што зна како ће отровати и упропастити благородне инстинкте у толикој мери да ће се њихова снага и воља ка моћи окренути унатраг и дићи противу самих њих, - све док ти јаки не пропадну услед властитог самопрезира и самомучења.

Воља за моћ, 252


Ј а о с у ђ у ј е м х р и ш ћ а н с т в о, ја дижем противу хришћанске Цркве најстрашнију од свих оптужаба коју је икада икакав тужилац подигао. Она, Црква, је највећа од свих корупција што се само дају замислити, она је показала вољу и ка последњој могућој корупцији. Ништа, баш ништа није Црква хришћанска својом корупцијом поштедела, - она је из сваке вредности учинила једну невредност, из сваке истине једну лаж, из сваке честитости једну душевну поквареност. Нека се нико не усуди да говори о њезиним «хуманитарним» благодатима! Противно је њеној најбитнијој користи да докрајчи ма коју невољу: она је живела од невоља, она је стварала невоље, да би себе учинила вечном... Црв греха, например: с том је невољом тек Црква обогатила човечанство. – «Једнакост душа пред Богом», - та лаж, тај изговор за злоћу свих подлаца, тај експлозивни појам, који се на крају претворио у револуцију, у модерну идеју и декадентни принцип целог друштвеног поретка, - јест хришћански динамит ... «Хуманитарне» благодати хришћанства! Из хуманитета развити једну унутрашњу противност, једну уметност самооскврњења, вољу ка лажи под сваку цену, и презир за све добре и поштене инстинкте! То су благодати хришћанства! Паразитизам, као једина пракса Цркве, која својим бескрвним «светачким» идеалом испија сву крв, целу љубав, и сваку наду живота; која проповеда живот након смрти негирајући тиме сваку реалност, крст као симбол, најподземнију од свих урота, - противу здравља, лепоте, врсноће, храбрости, духа, доброте душе, речју п р о т и в у ж и в о т а с а м о г .....

Ову вечну оптужбу противу хришћанства написаћу на све зидове, ма где они били, - ја пишем слова која и слепи могу да читају... Ја кажем, да је хришћанство једно велико проклетство, једна сасвим унутрашња поквареност, један велики инстинкт освете, коме ниједно средство није доста отровно, потајно, подземно, и малено, - ја кажем, да је оно неизбрисива срамота човечанства.

Антихрист, 26


Код с а м р т н о г о д р а х р и ш ћ а н с т -в а. Одиста, активни људи у својој су унутрашњости данас без хришћанства, а умеренији и мисаони људи средњег душевног сталежа имају једно преудешено хришћанство, наиме једно чудновато упроштено хришћанство. Бог, који у својој љубави све тако удеси како ће за нас бити на крају најбоље. Бог који нам нашу крепост и нашу срећу даје и узима, тако да у целости све иде право и добро, те нема разлога да живот тешко схватимо, или да се можда на њега тужимо, укратко, резигнација и скромност, постају божанством....

Зора, 92


I n h o c s i g n o v i n c e s. Маколико била иначе напредна Европа, - у религиозним стварима још није досегла слободоумну наивност старих брамана; а то је знак, да се је у Индији пре четири хиљаде година више мислило него ли данас у нас. Ти су брамани мислили пре свега да су свештеници моћнији од богова, и онда, да моћ свештеника почива у обредима; и зато су њихови песници без престанка славили обредне молитве (церемоније, жртве, песме, метре), као да од њих долази свако добро.Маколико фантазије и празноверја било у томе свему: ипак је т о и с т и н а. Још један корак даље: одбацили су све богове, - што ће једном морати и Европа да учини! Још један корак даље: па и свештеници, посредници, нису више били потребни, те је наступио учитељ науке о самоспасењу, Буда: - како је Европа још далеко од те културне висине! А кад ће на крају крајева сви обреди и сви обичаји бити уништени, на које су се ослањали богови, свештеници и спаситељи, онда ће доћи – да, што ће онда доћи? Нећемо нагађати, него дај да се пре свега побринемо, да Европа надокнади што је у Индији, у народу мислилаца, извршено још пре неколико тисућа лета, као императив мишљења! Има данас можда на десет до двадесет милиона људи у Европи, међу разним народима, који не верују више «у Бога», - захтевамо ли много кад кажемо да би они требали да себи даду знак? Чим се тако упознају, они ће се одмах и приказати, и то као једна власт, у Европи, - као власт, на срећу, интернационална! Интеркласна!

Зора, 96

  1   2   3   4




Разместите кнопку на своём сайте:
Документы


База данных защищена авторским правом ©podelise.ru 2000-2014
При копировании материала обязательно указание активной ссылки открытой для индексации.
обратиться к администрации
Документы

Разработка сайта — Веб студия Адаманов